Nestorije

Sveti Nestorije
Patrijarh Konstantinopolja
Rođen oko 386, Germanicija, Sirija (danas Kahramanmaraš, Turska)
Preminuo oko 451, Oaza Al-Harga, Egipat
Poštuje se u Asirijskoj crkvi istoka
Praznik
Sporno Za života proglašen jeretikom
Category:Sveci

Nestorije (ili Nestor; grč. Νεστόριος [Nestórios]; oko 386.–451.) je bio carigradski patrijarh od 428. do 431. i začetnik nestorijanstva.

Nestorije je rođen 386. godine u Germaniciji u Siriji (danas Maras u Turkoj).[1] Svešteničko obrazovanje je stekao kao učenik Teodora Mopsuestskog u Antiohiji a reputaciju je stekao svojim besedama, koje su vodile njegovom postavljanju za carigradskog patrijarha, nakon smrti Sisinija I 10. aprila 428. godine.

Nestorije se smatra začetnikom hristološkog učenja poznatog kao nestorijanstvo. Ono je nastalo kada se, kao predstavnik antiohijske škole, usprotivio uvođenju novog naziva „Bogorodica“ (grč. Θεοτόκος [Theotókos] – Teotokos) za Mariju, Isusovu majku. Nestorije je umesto toga koristio naziv „Hristorodica“ (grč. Χριστοτόκος [Khristotókos] – Hristotokos), smatrajući da on uključuje i Hristovo čoveštvo. Govorio je da Mariju treba nazivati Hristorodicom, jer je rodila Hrista (Mesiju, pomazanika).[2] Crkveni istoričar Sokrat Sholastik to ovako opisuje: „Nestorijev prijatelj, sveštenik Anastasije, koga je Nestorije doveo sa sobom iz Antiohije, preporučio je jednog dana u svojoj besedi da ne zovu Mariju majkom Božijom iz razloga što je Marija samo ljudsko stvorenje i da Bog nije mogao biti rođen od jednog stvorenja“).[3] Nestorijev glavni protivnik je bio Kiril Aleksandrijski, predstavnik aleksandrijske škole, koji je smatrao da Nestorije time poriče realnost otelovljenja (Incarnation), praveći od Hrista dve odvojene ličnosti, jednu ljudsku i jednu božansku, u istom telu (vidi nestorijanstvo).

Pored hristološke debate, ostali faktori od uticaja na sukob su bili: rivalstvo između sedišta u Aleksandriji i Antiohiji, carev uticaj na sedište u Carigradu i patrijaršijsko prvenstvo Pape. Borba između Nestorija, kojeg je podržavao car Teodosije II i Kirila, kojeg je podržavao papa Celestin I, bila je istovremeno i borba za prestiž između episkopskih sedišta u Antiohiji i Aleksandriji.[4] U pismu Nestoriju, Kiril dokazuje da Logos i telo u Hristu nisu združeni (sliveni), nego su sjedinjeni ujednu ipostas.[5] NJegova formulacija: „Jedinstvena priroda ovaploćenog Logosa", kojom objašnjava prirodu Hrista, je prihvaćena od monofizita, i kasnije (na Halkidonskom Saboru 451.) odbačena kao nepravoverna. Kiril 430. godine šalje Nestoriju Dvanaest anatematizama[6], nestorijevih teoloških mišljenja koja pobija, smatrajući izopštenim od Crkve svakog ko bi odbacio bilo koju od tačaka. Nestorije odbacuje Kirilove Anatemizme, i piše svojih dvanaest tačaka, predajući anatemi, tj. isključenju od Crkve, svakoga ko ih ne bi priznao.[7]

Kiril se obratio caru Teodosiju, i njegovoj pobožnoj sestri Pulheriji, tražeći da se uključe u rešavanje crkvenih problema[8]. Car Teodosije II je bio primoran da radi rešavanja spornog pitanja 431. sazove opšti crkveni sabor. Za mesto održavanja Trećeg Vaseljenskog Sabora, izabran je grad Efes, u kome je Marija nekada boravila, i bila posebno obožavana, a naziv „Teotokos“ jako popularan. Kiril je okupio egipatske episkope i sa njima na lađama krenuo put Efesa. Kopnom su se iz Antiohije zaputili istočni episkopi na čelu sa antiohijskim arhiepiskopom Jovanom. Dana 22. juna 431. godine u crkvi Djeve Marije, ispred koje bejahu okupljeni oni koji poštovaše Mariju kao Bogorodicu, sabrali su se episkopi, predvođeni aleksandrijskim episkopom Kirilom i efeskim episkopom Memnonom[9]. Kiril je odmah preuzeo sabor, otvarajući debatu pre no što su stigli predstavnici Antiohije, koji su kasnili. Istog dana, sabor je osudio Nestorijevo učenje i ozvaničio izraz Bogorodica, a Nestorije je lišen svešteničkog čina i proglašen jeretikom. Prema njegovim sopstvenim rečima:

"Kada Kirilove pristalice videše carevu silu ... oni podigoše nemir i neslogu među ljudima vikanjem da je car protiv Boga ... Oni sobom povedoše i one što bejahu izopšteni i uklonjeni iz manastira, zbog njihovih života i njihovih tuđih običaja, i sve koji bejahu iz jeretičkih sekti i obuzeti zadrtošću i mržnjom protivu mene. I jedna strast beše u svima njima, Jevrejima i paganima i svim tim sektama, i oni se zauzeše da treba prihvatiti bez propitivanja, stvari koje su bez propitivanja meni učinjene; i u isto vreme svi oni, čak i oni sa kojima delih trpezu i molitvu i misao, se složiše... protiv mene i zavetovaše se jedan drugom protiv mene... Ni u čemu ne behu podeljeni."

U narednim mesecima, smenjeno je 17 episkopa koji su podržavali Nestorija. Ubrzo i njegov principijalni podržavalac, Jovan I Antiohijski, podleže carskom pritisku i marta 433. napušta Nestorija. 3. avgusta 435. Teodosije II, koji je podržao Nestorijevo postavljenje, pod uticajem sestre Pulherije izdaje carski edikt kojim proteruje Nestorija u manastir u Velikoj Oazi Hibisa u gornjem Egiptu, pod Kirilovim nadleštvom. Nestorije u tom manastiru ostaje da živi narednih 16 godina, sve do svoje smrti, 451. godine.

Na istoku i zapadu, Nestorijevi spisi su paljeni, gde god su pronađeni, a ono malo preživelih je uglavnom sačuvano u Siriji. Posle petnaest vekova žigosanja Nestorija kao jeretika, 1895. su iskopane knjige koje je napisao pred kraj života, poznate kao Bazaar of Heracleides, u kojima on eksplicitno poriče jeres za koju je optužen[10]. Neki ipak tvrde, da u sačuvanim pismima, odgovarajući na Kirilove optužbe, zastupa stanovište da Hrist ima dve osobe. Stoga, pitanje da li je Nestorije stvarno bio Nestorijanac, i dan danas ostaje predmet sporenja.

Nestorije je visoko poštovan u Asirskoj crkvi istoka, gde se slavi kao Sveti Nestorije (Mar Nestorios).

Povezano

Izvori

  1. http://www.britannica.com/eb/article-9055341/Nestorius
  2. „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2007-09-16. Pristupljeno 2008-04-17. 
  3. „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2009-10-26. Pristupljeno 2009-10-26. 
  4. „The lynching of Nestorius, Stephen M. Ulrich”. Arhivirano iz originala na datum 2005-10-27. Pristupljeno 2008-04-17. 
  5. „Treće Kirilovo pismo Nestoriju”. Arhivirano iz originala na datum 2009-10-26. Pristupljeno 2009-10-26. 
  6. „Kirilovi anatematizmi protiv nestorija”. Arhivirano iz originala na datum 2009-10-26. Pristupljeno 2009-10-26. 
  7. „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-13. Pristupljeno 2008-04-17. 
  8. „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-13. Pristupljeno 2008-04-17. 
  9. „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-13. Pristupljeno 2008-04-17. 
  10. Bazaar of Heracleides

Eksterni linkovi

  • (en) Nestorijevi spisi Arhivirano 2008-10-06 na Wayback Machine-u
  • (en) Nestorijeva knjiga Bazaar of Heracleides
  • (en) Lik i učenje Nestorija Konstantinopoljskog Arhivirano 2003-03-14 na Wayback Machine-u (sa stanovišta Crkve Istoka)
  • (en) Katolička Enciklopedija o Nestoriju (sa katoličkog stanovišta)
  • ((sr)) Efeški sabor i Nestorijevo učenje (sa stanovišta Pravoslavne crkve)
  • (en) Linčovanje Nestorija, Stefen M. Urlih Arhivirano 2005-10-27 na Wayback Machine-u (analiza političke pozadine Efeškog sabora)
Prethodi:
Sisinije I
Arhiepiskopi Konstantinopola
428–431
Slijedi:
Maksimijan
  • p
  • r
  • u
Episkopi Bizanta i Patrijarsi Carigrada
Episkopi Bizant
(do 330)
Sveti Andrija  Stahije  Onisim  Polikarp I  Plutarh  Sedekion  Diogen  Elevterije  Feliks  Polikarp II  Atenodor  Evazije  Lavrentije  Alipije  Pertinaks  Olimpijan  Marko I  Filadelf  Kirijak I  Kastin  Eugenije I  Tit  Dometije  Rufin  Prob  Metrofan  Aleksandar
Arhiepiskopi Konstantinopola
(330–451)
Aleksandar  Pavle I  Euzebije  Makedonije I  Eudoksije  Evagrije  Demofil  Maksim I  Grigorije I  Nektarije  Jovan I Hriuostom  Arsakije  Atik  Sisinije I  Nestorije  Maksimijan  Prokle  Flavijan  Anatolije
Patrijarsi Carigrada
Vizantijski period (451–1453)
Anatolije  Genadije I  Akakije  Fravita  Eufemije  Makedonije II  Timotije I  Jovan II  Epifanije  Antim I  Mena  Evhtihije  Jovan III  Jovan IV  Kirijak II  Toma I  Sergej I  Pir  Pavle II  Petar  Toma II  Jovan V  Konstantin I  Teodor I  Georgije I  Pavle III  Kalinik I  Kir  Jovan VI  German I  Anastazije  Konstantin II  Nikita I  Pavle IV  Tarasije  Nikifor I  Teodot I  Antonije I  Jovan VII  Metodije I  Ignjatije  Fotije I  Stefan I  Antonije II  Nikola I  Eufimije I  Stefan II  Trifun  Teofilakt  Polievkt  Vasilije I  Antonije III  Nikola II  Sisinije II  Sergej II  Eustahije  Aleksije  Mihajlo I  Konstantin III  Jovan VIII  Kozma I  Evstratije  Nikola III  Jovan IX  Lav  Mihajlo II  Kozma II  Nikola IV  Teodot II  Neofit I  Konstantin IV  Luka  Mihajlo III  Kariton  Teodisije I  Vasilije II  Nikita II  Leontije  Dositej  Georgije II  Jovan X  Mihajlo IV  Teodor II  Maksim II  Μanuel I  German II  Metodije II  Manuel II  Arsenije  Nikifor II  German III  Josif I  Jovan XI  Grigorije II  Atanasije I  Jovan XII  Nefon I  Jovan XIII  Gerasim I  Isak  Jovan XIV  Isidor I  Kalist I  Filotej  Makarije  Nil  Antonije IV  Kalist II  Matej I  Eufimije II  Josif II  Mitrofan II  Grigorije III  Atanasije II
Patrijarsi Carigrada
Otomanski period (1453–1923)
Genadije II  Isidor II  Sofronije I  Joasaf I  Marko II  Simeon  Dionisije I  Rafael I  Maksim III  Nefon II  Maksim IV  Joakim I  Pahomije I  Teolept I  Jeremija I  Joanikije I  Dionisije II  Joasaf II  Mitrofan III  Jeremija II  Pahomije II  Teolept II  Matej II  Gavrilo I  Teofan I  Meletije I  Neofit II  Rafael II  Kiril I  Timotije II  Grigorije IV  Antim II  Kiril II  Atanasije III  Neofit III  Partenije I  Partenije II  Joanikije II  Kiril III  Pajsije I  Partenije III  Gavrilo II  Partenije IV  Dionisije III  Kliment  Metodije III  Dionisije IV  Gerasim II  Atanasije IV  Jakov  Kalinik II  Neofit IV  Gavrilo III  Neofit V  Kiprijan  Atanasije V  Kiril IV  Kozma III  Jeremija III  Kalinik III  Pajsije II  Serafim I  Neofit VI  Kiril V  Kalinik IV (III)  Serafim II  Joanikije III  Samjuel  Meletije II  Teodisije II  Sofronije II  Gavrilo IV  Prokopije  Neofit VII  Gerasim III  Georgije V  Kalinik V (IV)  Jeremija IV  Kiril VI  Evgenije II  Antim III  Krisant  Agatangel  Konstantije I  Konstantije II  Georgije VI  Antim IV  Antim V  German IV  Meletije III  Antim VI  Kiril VII  Joakim II  Sofronije III  Joakim III  Joakim IV  Dionisije V  Neofit VIII  Antim VII  Konstantin V  German V  Meletije IV
Patrijarsi Carigrada
Moderni period (od 1923)
Georgije VII  Konstantin VI  Vasilije III  Fotije II  Venuijamin  Maksim V  Atenagora  Dimitrije  Vartolomej
u egzilu u Nikeji ponekad se ne ubraja u partrijarhe