Slavna revolucija

Slavna revolucija, takođe poznata i kao revolucija iz 1688, predstavljala je svrgavanje kralja Džejmsa II od Engleske (Džejmsa VII od Škotske), od strane saveza engleskih parlamentaraca sa nizozemskim štathalterom Vilijamom III Oranskim. Vilijamova uspešna invazija Engleske sa nizozemskom flotom i vojskom dovelo do njegovog uspona na engleskom prestolu kao Vilijam III od Engleske zajedno sa suprugom Mary II od Engleske.

Politika verske tolerancije kralja Džejmsa II je posle 1685. naišla na sve veći otpor pripadnika vodećih političkih krugova, koji su bili uznemireni kraljevim katoličanstvom i njegovih bliskih veza sa Francuskom. Kriza sa kojom se suočavao kralj je stigla do vrhunca 1688. rođenjem kraljevog sina, Džejsma Frensisa Edvarda Stjuarta, 10. juna (po julijanskom kalendaru). Ovo je promenilo postojeću liniju nasleđivanja izmeštanjem dosadašnjeg predosređenog naslednika, njegove kćerke Mary, protestantkinje i supruge Vilijama Oranskog, sa mladim Džejmsom kao naslednikom. Uspostavljanje rimokatoličke dinastije u kraljevstvu je sada izgledalo verovatno. Neki od najuticajnijih lidera torijevaca su se ujedinjenili sa članovima opozicionih vigovaca i krenuli da reše krizu pozivajući Vilijama Oranskog u Englesku[1], što je štathalter, koji se plašio anglo-francuskog saveza, navodio kao uslov za vojnu intervenciju .

Nakon konsolidacije političke i finansijske podrške, Vilijam je prešao Severno more i Lamanš sa velikim invazionom flotom u novembru 1688, iskrcavši se u Torbeju. Nakon samo dva manja sukoba između dve protivničke vojske u Engleskoj i anti-katoličkih nereda u nekoliko gradova, Džejmsov režim je propao, uglavnom zbog nedostatka odlučnosti koji je iskazivao kralj. Međutim, ovo je izazvalo dugi Vilijamitski rat u Irskoj i Dandijevim ustankom u Škotskoj. U geografski udaljenim engleskim kolonijama u Severnoj Americi, revolucija je dovela do kolapsa Dominiona Nove Engleske i svrgavanja vlade provincije Merilend. Nakon poraza njegovih snaga u bici kod Redinga 9. decembra, Džejms i njegova supruga su pobegli iz Englesku. Džejms se, međutim, vratio u London na period od dve nedelje što je kulminiralo njegovim konačnim odlaskom u Francusku 23. decembra. Pod pretnjom da će povući svoju vojsku, Vilijam je u februaru 1689. ubedio novoizabrani Konvencioni parlament da njega i njegovu suprugu izaberu za savladare.

Revolucija je trajno okončalo bilo kakvu nadu da se katoličanstvo ponovo uspostavi kao dominantna veroispovest u Engleskoj. Za britanske katolike njeni efekti su bili katastrofalni i socijalno i politički. Katolicima su uskraćeno pravo da glasaju i sede u Vestminsterskom parlamentu za više od jednog veka. Takođe im je zabranjeno da budu oficiri u vojsci, a monarhu je zabranjeno da bude katolik ili da se venča sa katolikom. Ova potonja zabrana je bila na snazi u Ujedinjenom Kraljevstvu sve do stupanja na snagu Zakona o nasleđivanju krune iz 2013. Revolucija je za posledicu imala ograničen toleranciju nonkomformističkih protestanata, iako će proći neko vreme pre nego što su dobili puna politička prava. Usaglašeno je, uglavnom među vigovskim istoričarima, da je zbacivanje kralja Džejmsa započelo modernu parlamentarnu demokratiju u Engleskoj. Povelja o pravima iz 1689. je postao jedan od najvažnijih dokumenata u političkoj istoriji Velike Britanije i nikada više nijedan monarh nije imao apsolutnu moć .

Na međunarodnom planu, revolucija je vezana za rat Velike alijanse u kontinentalnoj Evropi. Ona je bila poslednja uspešna invazije Engleske.[2][3] Ovo je okončalo sve engleske pokušaje u Anglo-holandskim ratovima u 17. veku da potčini Nizozemsku republiku vojnom silom. Međutim, ekonomska integracija koja je usledila i vojna saradnja između engleske i nizozemske mornarice je pomerila prevlast u svetskoj trgovini od Nizozemske republike ka Engleskoj i kasnije Velikoj Britaniji.

Izraz „Slavna revolucija“ prvi put je upotrebio Džon Hampden krajem 1689., a izraz i dalje koristi Parlament Ujedinjenog Kraljevstva. Slavna revolucija je takođe povremeno naziva „revolucija bez krvi“, iako je to netačno. Engleski građanski rat je i dalje bio u sećanju većine glavnih engleskih učesnika događaja iz 1688., i za njih je broj žrtava, u odnosu na taj rat (ili čak Monmoutovog ustanka 1685) bio zanemarljiv.

Pozadina

Džejms, kralj Engleske, kralj Škotske, kralj Irske i vojvoda od Normandije.

Tokom svoje trogodišnje vladavine, kralj Džejms II se direktno umešao u političke borbe u Engleskoj između katolika i protestanata, kao i spor oko božanskog prava kralja i političke moći Parlamenta Engleske. Džejmsov veliki politički problem je bilo njegovo katoličanstvo, zbog čega se otuđio od obe partije u Engleskoj. Vigovci nisu uspeli između 1679. i 1681. u svom naumu za se usvoji Povelja o isključivanju, čime bi se sprečilo da Džejms nasledi presto, dok su Džejmsove pristalice bili anglikanski torijevci. U Škotskoj su njegove pristalice u Parlamentu Škotske pokušali da nateraju kovenante da se odreknu svoje vere i prihvate episkopalnu upravu monarha nad crkvom.

Kada je Džejms nasledio engleski presto, 1685, on je imao mnogo podrške u „lojalnom parlamentu“, koji su činili uglavnom torijevci. Njegovo katoličanstvo je bila prevelika briga, ali činjenica da nije imao sina i da su njegove kćerke bile protestantkinje, je čuvalo spokoj. Džejmsov pokušaj ublaži krivične zakone ga je udaljio od svojih pristalilica, pošto su torijevci ovo smatrali prekidanjem veza Crkve Engleske i engleske države. Ostaviši torijevce, Džejms je pokušavao da osnuje kraljevu stranku, kao protivtežu anglikanskim torijevcima, pa je 1687. Džejms podržao politiku verske tolerancije i izdao Deklaraciju o oproštaju grehova. Većina Iraca je podržavalo Džejmsa zbog ovoga, kao i zbog njegovog obećanja da će Irski parlament u budućnosti imati veću samostalnost.[4][5] Udruživši se sa katolicima, disindentima i nekonformistima, Džejms se nadao da će napraviti savez koji će zastupati katoličku emancipaciju.

U maju 1686. Džejms je odlučio da dobije od engleskim sudova opšteg prava presudu koju će potvrditi njegovo pravo da bude izuzet iz zakona Parlamenta. Smenio je sudije koji se nisu slagali sa njim o ovom pitanju, kao i glavnog pravnog zastupnika Henidža Finča. Jedanaest od dvanaest sudija je presudio u korist prava o izuzimanju.[6] Kada Henri Kopton, biskup Londona, nije zabranio Džonu Šarpu da propoveda nakon služenja antikatoličke službe, Džejms je zahtevao njegovu smenu.[7]

U aprilu 1687. Džejms je naredio saradnicima oksfordskog Magdalenskog koledža da izaberu katolika Entonija Farmera za svog predsednika. Saradnici koledža su smatrali da Farmer ne ispunjava statut koledža i umesto njega izabrali su Džona Hjua. Statut koledža je od njih tražio da popune upražnjeno mesto u određenom vremenskom roku, pa nisu mogli da čekaju na neki novi kraljevski predlog. Džejms nije hteo da prihvati Hjuov izbor za legitiman i naredio je saradnicima koledža da izaberu biskupa Oksforda. Džejms je poslao nekoliko crkvenih komesara da ga postave za predsednika. Saradnici koledža su se složili da izaberu biskupa Oksforda za svog predsednika, ali je Džejms zahtevao da priznaju da su pogrešili i da zatraže od njega oproštaj. Kada su oni to odbili, većina saradnika je proterana i zamenjena katolicima.[8]

Reference

  1. ↑ Coward 1980: str. 298–302
  2. ↑ Israel 1991: str. 105
  3. ↑ Israel & Parker 1991: str. 335–364
  4. ↑ Harris 2006: str. 440
  5. ↑ Magennis, Eoin (1998). „A 'Beleaguered Protestant'?: Walter Harris and the Writing of Fiction Unmasked in Mid-18th-Century Ireland”. Eighteenth-Century Ireland 13: 6–111. Pristupljeno 16 March 2012. 
  6. ↑ Macaulay 1889: str. 368–9
  7. ↑ Carpenter 1956: str. 96–98
  8. ↑ Western 1972: str. 201

Literatura

  • Baxter, Stephen B (1966). William III. Longmans. OCLC 415582287. 
  • Beddard, Robert (1988). A Kingdom without a King: The Journal of the Provisional Government in the Revolution of 1688. Phaidon. ISBN 978-0-7148-2500-7. 
  • Black, Donald M.; MacRaid (2000). Studying History (2 izd.). Palgrave. ISBN 978-0-333-80183-3. 
  • Carpenter, Edward (1956). The Protestant Bishop. Being the Life of Henry Compton, 1632–1713. Bishop of London. London: Longmans, Green and Co. OCLC 1919768. 
  • Childs, John (1980). The Army, James II, and the Glorious Revolution. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-0688-3. 
  • Coward, Barry (1980). The Stuart Age: A History of England 1603–1714 (7th izd.). Longman. ISBN 978-0-582-48833-5. 
  • Dalrymple, John (1790). Memoirs of Great Britain and Ireland; from the Dissolution of the last Parliament of Charles II till the Capture of the French and Spanish Fleets at Vigo. London. 
  • Dekrey, Gary S. (2008), „Between Revolutions: Re-appraising the Restoration in Britain”, History Compass 6: 738-773, ISSN 1478-0542 
  • Davies, D. (1989). „James II, William of Orange and the admirals”. u: Cruickshanks, Eveline. By force or default? The revolution of 1688–1689. Edinburgh: John Donald Publishers. ISBN 978-0-85976-279-3. 
  • Engels, Friedrich (1997). „Introduction to Socialism: Utopian and Scientific”. u: Engles, F.. German Socialist Philosophy. Continuum International Publishing Group. ISBN 978-0-8264-0748-1. 
  • Goodlad, Graham (2007), „Before the Glorious Revolution: The Making of Absolute Monarchy? Graham Goodlad Examines the Controversies Surrounding the Development of Royal Power under Charles II and James II”, History Review 58, ISSN 0962-9610, arhivirano iz originala na datum 2011-08-12, pristupljeno 2014-03-20 
  • Harris, Tim (2006). Revolution: The Great Crisis of the British Monarchy, 1685–1720. Allen Lane. ISBN 978-0-7139-9759-0. 
  • Hoak, Dale (1996). „The Anglo-Dutch revolution of 1688–89”. u: Dale Eugene Hoak, Mordechai Feingold. The World of William and Mary: Anglo-Dutch Perspectives on the Revolution of 1688–89. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-2406-7. 
  • Horwitz, Henry (1977). Parliament, Policy and Politics in the Reign of William III. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-0661-6. 
  • Information Services, „William of Orange's Itinerary”, Manuscripts and Special Collections, University of Nottingham, pristupljeno 5. 8. 2010 
  • Israel, Jonathan I. (1991). „The Dutch role in the Glorious Revolution”. u: Israel, J.I.. The Anglo-Dutch Moment. Essays on the Glorious Revolution and its world impact. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-39075-0. 
  • Israel, Jonathan I.; Parker, Geoffrey (1991). „Of Providence and Protestant Winds: the Spanish Armada of 1588 and the Dutch armada of 1688”. u: Israel, J.I.. The Anglo-Dutch Moment. Essays on the Glorious Revolution and its world impact. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-39075-0. 
  • Israel, Jonathan I (2003). The Anglo-Dutch Moment: Essays on the Glorious Revolution and its World Impact. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-54406-1. 
  • Jardine, Lisa (2008). Going Dutch: How England Plundered Holland's Glory. Harper. ISBN 978-0-00-719734-7.  one of the few scholarly studies that sides with James II and denounces the episode as a Dutch invasion and British defeat
  • Jones, Clyve (1973), „The Protestant Wind of 1688: Myth and Reality”, European Studies Review 3: 201-221, ISSN 0014-3111 
  • Jones, J. R. (1988). The Revolution of 1688 in England. Weidenfeld and Nicolson. ISBN 978-0-297-99569-2. 
  • Macaulay, Thomas Babington (1889). The History of England from the Accession of James the Second. Popular Edition in Two Volumes. I. London: Longmans. 
  • Marquess of Cambridge, (1966), „The March of William of Orange from Torbay to London – 1688”, Journal of Society for Army Historical Research XLIV: 152-153 
  • Mitchell, Leslie (2009) [1790]. „Introduction”. u: Burke, Edmund. Reflections on the Revolution in France. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-953902-4. 
  • Pincus, Steve (2009). 1688: The First Modern Revolution. Yale University Press. ISBN 978-0-300-17143-3. 
  • Prud'homme van Reine, Ronald (2009). Opkomst en Ondergang van Nederlands Gouden Vloot – Door de ogen van de zeeschilders Willem van de Velde de Oude en de Jonge. Amsterdam: De Arbeiderspers. ISBN 978-90-295-6696-4. 
  • Rodger, N.A.M (2004). The Command of the Ocean: A Naval History of Britain 1649—1815. Penguin Group. ISBN 978-0-393-06050-8. 
  • Schuchard, Keith (2002). Restoring the Temple of Vision: Cabalistic Freemasonry and Stuart. Brill. ISBN 90-04-12489-6. 
  • Schwoerer, L.G. (2004). The Revolution of 1688–89: Changing Perspectives. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52614-2. 
  • Sowerby, Scott (2013). Making Toleration: The Repealers and the Glorious Revolution. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-07309-8. 
  • Speck, William Arthur (1989). Reluctant Revolutionaries. Englishmen and the Revolution of 1688. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285120-8. 
  • Speck, William Arthur (2002). James II. Longman. ISBN 978-0-582-28712-9. 
  • Swetschinsky, Daniël; Schönduve, Loeki (1988). De familie Lopes Suasso: financiers van Willem III. Zwolle. ISBN 978-90-6630-142-9. 
  • Troost, Wout (2001). Stadhouder-koning Willem III: Een politieke biografie. Uitgeverij Verloren, Hilversum. ISBN 978-90-6550-639-9. 
  • Vallance, Edward (2007). „The Glorious Revolution”. BBC History. Pristupljeno 15. 8. 2010. 
  • Van der Kuijl, Arjen (1988). De glorieuze overtocht: De expeditie van Willem III naar Engeland in 1688. Amsterdam: De Bataafsche Leeuw. ISBN 978-90-6707-187-1. 
  • Vries, Jan de; Woude, Ad van der (1997). The First Modern Economy: Success, Failure, and Perseverance of the Dutch Economy, 1500–1815. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-57061-9. 
  • Webb, Stephen Saunders (1995), Lord Churchill's Coup, Syracuse, New York: Syracuse University Press, p. 166 
  • Williams, E. N. (1960). The Eighteenth-Century Constitution. 1688–1815. Cambridge University Press. OCLC 1146699. 
  • Western, John R. (1972). Monarchy and Revolution. The English State in the 1680s. London: Blandford Press. ISBN 978-0-7137-3280-1. 
  • Windeyer, W. J. Victor (1938). „Essays”. u: Windeyer, William John Victor. Lectures on Legal History. Law Book Co. of Australasia. 
 Ovaj članak o historiji Ujedinjenog Kraljevstva je u začetku. Možete pomoći Wikipediji tako da ga proširite.