Sloboda medija u Srbiji

Cenzura je u Srbiji zabranjena Ustavom. Pravo na slobodu izražavanja i informisanja putem medija je zagarantovano međunarodnim i domaćim propisima, s tim što se garancije sadržane u zakonima ne sprovode dosledno. Slučajevi cenzure i autocenzure ni danas nisu retkost u zemlji.

Srbija je, prema oceni organizacije Freedom House, "delimično slobodna" zemlja, a prema poslednjem Indeksu slobode medija, koji objavljuje organizacija Reporters without borders, zauzima 59 mesto od ukupno 180 zemalja, čime je napredovola za osam pozicija u odnosu na 2015.^[1] Međutim, sudeći po mišljenju nekih stručnjaka, ovaj napredak je čisto statističke prirode, s obzirom da predstavlja posledicu pogoršanja situacije po pitanju medijskih sloboda u ostalim zemljama uključenim u Indeks pre nego konkretnog poboljšanja situacije u Srbiji.^[2] Prema izveštaju Freedom House iz 2015, mediji i novinari u Srbiji su izloženi pritiscima političara i vlasnika pre svega u domenu uređivačke politike. Takođe, srpski mediji su u velikoj meri zavisni od oglašivača i vladinih subvencija, što ima za posledicu izloženost novinara i medijskih kuća ekonomskim pritiscima, kao što su neredovne plate, raskidanje ugovora, i slično.^[3]

U okviru pregovora o članstvu sa Evropskom unijom, od Srbije se zahteva da uloži veće napore u cilju poboljšanja i garantovanja slobode izražavanja i štampe. Prema reči Kristijana Mira, izvršnog direktora Reportera bez granica, "kao zemlja kandidat Srbija mora ozbiljno shvatiti značaj nezavisnosti novinara i potrebu za slobodnim medijima.^[4]

Zakonodavni okvir==

Srbija je član Evropske konvencije o ljudskim pravima i od Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima od Ujedinjene Nacije. Obe institucije štite slobodu izražavanja i informisanje.

Ustav Srbije garantuje slobodu izražavanja (uključujući i slobodu govora i štampe) i omogućava njegovog ograničenja što se tiče "zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije" - kao iu skladu sa standardima Europskom konvencijom o ljudskim pravima.

Ustav Srbije omogućava osnivanje media bez prethodnog odobrenja. Licence, potrebne za TV i radio stanicama, se dodeljuju od nezavisnog tela, Republička radiodifuzna agencija (RRA). Cenzura je zabranjena ustavom.^[5]:23

Zakonodavni okvir na medije u Srbiji obuhvata zakon o javnom informisanju, zakon o radiodifuziji, zakon o slobodnom pristupu informacijama i od javnog značaja i zakon izborima poslanika (reguliše izborni pokrivenost).

Krivični zakonik i dalje predviđa novčane kazne za uvrede, i nakon ukidanja krivičnih kleveta odredbama^[5]:23 u 2013. Krivični zakonik je dopunjen da obuhvati konkretnu referencu, u članku 138(3), do ugrožavanja "koji obavljaju poslove od lica javnog značaja u oblasti javnog informisanja u vezi sa njegovim/njenim dužnostima", koji zvanični izvori potvrdili da je trebalo da obuhvati novinare.^[6]:33 Statistika o tužilaštvima u 2014. pokazuje da od 10 predmeta, od krivičnih dela evidentiranih u godini, odnosili su se na članak 138(3); od toga, 2 dovela do optužnice i jedan do osude .^[6]:34

Novi zakoni o elektronskim medijima, javnim službama i pristup informacijama od javnog značaja, su u pripremi, u skladu sa Medijskom strategijom za 2011. godinu, ali još nisu usvojeni .^[5]:23

Napade i pretnje na novinare

Kako prenosi Srpska nezavisna asociacija novinara (NUNS), od januara do augusta 2014.godine, Srbija je doživela 28 slučajeva pretnje na novinare - od kojih 5 fizičkih napada i 3 smrtne pretnje. Odgovor vlade, u skladu sa Human Rights Watch, "je bio slab u najboljem slučaju, nemaran u najgorem.^[6]:29

Novinari su osudili pretnje i napade, kao i nekažnjivost počinilaca. Novinari istraživači, koji rade na predmetima ratnih zločina i radikalnih verskih grupa, osuđuju vlast za umanjenje ozbiljnost pretnje sto novinari dobijaju preko interneta.

Prijavljenih slučajeva uključuju:

• Slavko Ćuruvija, ubijen je 1999. godine, zajedno sa još dvojicom novinara, Milana Pantić i Dada Vujasinović. Vlada Srbije počela je razmatranje 24. januara 2013 u nekoliko sumnjivih slučajeva koji uključuju navodne ubistava novinara, uključujući troje od njih . Četvorice bivših pripadnika službi bezbednosti su optuženi za ubistva novinara .^[6]:33
• Vladimir Mitric, istraživački novinar, koji je pretrpeo pokušaj ubistva od stranog bivšeg policajca 2005. godine, kada je istraživao o trgovini drogom u dolini Drine i živi pod policijskom zaštitom jer, bez mogućnosti da nastavi svoj rad. Izvršilac, posle šest godina u sudu, dobio jednogodišnju kaznu, a zatim je dobio amnestiju .^[6]:29
• Predrag Blagojevic, urednik od Južne vesti, koji je dobio smrtnu pretnju u martu 2013. nakon što izložen navodnoj korupciji u gradske toplane kompanije NIS " , i ponovo u martu 2014. godine od stranog vlasnika fudbalskog kluba (oba suđenja su još u toku) .^[6]:30
• Dragan Marinkovic, novinar od Televizije Leškovac, zapretnjen na društvenim medijima nakon izlaganja propuste u spremnosti ambulantnim usluga^[6]:31
• Davor Pasalic, tukli ga dva tri napadaca u jednoj noći jula 2014. godine. Napad je javno osudio i predstavnik OSCE-a za slobodu medija.^[7] Policija je uspostavila posebnu istražnu ekipu na ovom slučaju .^[6]:32

Izvori