Г20 индустријски развијених земаља

Сви лидери на Г20 2021. у Риму
Индустријски најразвијеније земље
  Државе чланице Г20
  Државе чланице ЕУ, нису појединачно представљене
  Државе гости
Датум оснивања26. септембар 1999. год.; пре 24 године (1999-09-26)
2008. (2008) (шефови држава/шефови влада самити)
НаменаОкупљања системски важне индустријализоване и економије у развоју ради расправе о кључним питањима у глобалној економији.[1]
Чланови
ПредседникНарендра Моди (2022)
Број запосленихНема[2]
Веб-сајтG20.org

Г20 (Група 20) је неформални форум 19 држава са најразвијенијим економијама у свету и Европска унија. Овај форум ради на решавању великих питања везаних за глобалну економију, попут међународне финансијске стабилности, ублажавања климатских промена и одрживог развоја.[3] Државе Г20 заједно чине 90% светског БДП-а, 80% светске трговине и две трећине популације у свету. У 2019. години председавање Групом 20, по први пут је преузео Јапан, а јапански премијер Шинзо Абе је њен председник. Ова држава је и организатор Самита Г20 у Осаки у јуну 2019. године.[4]

Г20 се састоји од већине великих светских економија, укључујући индустријски развијене земље и земље у развоју. Група заједно чини око 90 одсто бруто светског производа (GWP),[5] 75-80 одсто међународне трговине,[A 1] две трећине светске популације,[2] и отприлике половине светске површине земљишта.

Г20 је основан 1999. године као одговор на неколико светских економских криза. Од 2008. године група се састаје најмање једном годишње, а на самитима учествују шефови владе или државе сваког члана, министар финансија, министар иностраних послова и други високи званичници; ЕУ представљају Европска комисија и Европска централна банка.[6][7][B 1] Друге земље, међународне организације и невладине организације се позивају да присуствују самитима, неке на сталној основи.

На самиту 2009. Г20 је себе прогласила примарним местом међународне економске и финансијске сарадње.[8] Углед групе је порастао током наредне деценије, а аналитичари је препознају као чиниоца са значајним глобалним утицајем;[9] она је исто тако критикована због ограниченог чланства,[10] недостатка овлашћења за спровођење,[11] и наводног подривања постојећих међународних институција.[10] Самити често бивају праћени протестима, посебно од стране група против глобализације.[12][13]

Историја

Оснивање

Г20 је најновија у низу иницијатива након Другог светског рата усмерених на међународну координацију економске политике, која укључује институције попут „Бретонвудских близанаца“, Међународног монетарног фонда и Светске банке, и онога што је сада Светска трговинска организација.[14]

Г20 је наговештен на самиту Г7 у Келну у јуну 1999. године, а формално је успостављен на састанку министара финансија Г7 26. септембра 1999. са инаугурационим састанком од 15. до 16. децембра 1999. у Берлину. Канадски министар финансија Пол Мартин изабран је за првог председника, а немачки министар финансија Ханс Ајкел био је домаћин инаугурационог састанка.[15]

У извештају Колина И. Брадфорда и Јоханеса Ф. Лина са Брукингсовог института из 2004. године наводи се да је група основана првенствено на иницијативу Ајкела, тадашњег председника Г7.[16] Међутим, Брадфорд је касније описао тадашњег министра финансија Канаде (и будућег премијера Канаде) Пола Мартина као „кључног архитектуру формирања Г-20 на нивоу министра финансија”, и као особу који је касније „предложила да Земље Г-20 пређу на самите на нивоу лидера”.[17] Канадски академски и новинарски извори такође су идентификовали Г20 као пројекат који су покренули Мартин и тадашњи министар финансија САД Лари Самерс.[18][19][20][21] Сви признају, међутим, да су Немачка и Сједињене Државе одиграле кључну улогу у остваривању своје визије.

Мартин и Самерс осмислили су Г20 као одговор на низ великих криза дуга које су се прошириле на тржиштима у развоју крајем 1990-их, почевши од кризе мексичког пезоса, а затим је уследила финансијска криза у Азији 1997. године, руска финансијска криза 1998. године, и то је на крају утицало на Сједињене Државе, најпроминентније у облику колапса истакнутог хеџ фонда Дугорочног менаџмента капитала у јесен 1998.[18][19][20] То је илустровало да у свету који се брзо глобализује, Г7, Г8 и Бретонвудски систем неће моћи да обезбеде финансијску стабилност, те су они осмислили нову, ширу сталну групу великих светских економија која ће дати глас и нове одговорности у пружању исте.[18][20]

О чланству у Г20 одлучивали су Ајкелов заменик Кајо Кох-Весер и Самерсов заменик Тимоти Гајтнер. Према политичком економисти Роберту Вејду:

„Гајтнер и Кох-Весер су ревидирали списак земаља и извели закључак: Канада унутра, Португал напоље, Јужна Африка унутра, Нигерија и Египат напоље и тако даље; они послали су своју листу другим министарствима финансија Г7; и позив за првом састанак је послат.”"[22]

Земље чланице

Чланови Г20 земаља су министри финансија и гувернера националних банака 19 земаља и гувернера Европске централне банке:

Напомене

  1. ^ If excluding EU intra-trade, 75 percent.
  1. ^ Summits were biannual in 2009 and 2010; since the November 2011 Cannes summit, G20 summits have been annual.

Референце

  1. ^ „"FAQ #5: What are the criteria for G-20 membership?"”. Приступљено 21. 2. 2013. CS1 одржавање: Формат датума (веза) Архивирано 16 фебруар 2009 на сајту Wayback Machine. G20.org..
  2. ^ а б „G20 Members”. G20.org. Архивирано из оригинала 3. 2. 2014. г. Приступљено 15. 1. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  3. ^ „G20 Finance Ministers Committed to Sustainable Development”. IPS News. 9. 9. 2015. Приступљено 4. 12. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  4. ^ „www.g20.org”. Архивирано из оригинала 25. 01. 2019. г. Приступљено 25. 01. 2019. 
  5. ^ „What is the G20 | G20 Foundation”. Архивирано из оригинала 14. 05. 2020. г. Приступљено 19. 5. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  6. ^ „Think Tanks”. G20 Insights. 
  7. ^ "Past Summits"
  8. ^ „Officials: G-20 to supplant G-8 as international economic council”. CNN. 25. 9. 2009. Приступљено 25. 9. 2009. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  9. ^ „Global Politics”. Andrew Heywood. Приступљено 4. 12. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  10. ^ а б „Norway Takes Aim at G-20:'One of the Greatest Setbacks Since World War II'”. Der Spiegel. 22. 6. 2010. Приступљено 27. 6. 2010. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  11. ^ Bosco, David (19. 4. 2001). „Who would replace Argentina on the G20?”. Foreign Policy. Приступљено 24. 4. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  12. ^ French, Cameron; Pav Jordan (17. 6. 2010). „Toronto G20 protest hints at more to come”. Reuters. Toronto. Приступљено 11. 6. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  13. ^ Abedi, Maham (7. 7. 2017). „G20 protests: Why the international summit attracts so much anger”. Hamburg. Приступљено 11. 6. 2020. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  14. ^ See, e.g., Woods 2006; Gilpin 2001; Markwell 2006.
  15. ^ „What is the G20?”. University of Toronto. 2010. Приступљено 12. 11. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  16. ^ Colin I. Bradford; Johannes F. Linn (2004). „Global Economics”. Brookings Institution. Приступљено 12. 11. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  17. ^ Bradford, Colin I. (23. 6. 2010). „Web Chat: Previewing the G-20 Summit”. Brookings Institution. Приступљено 7. 7. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  18. ^ а б в Kirton, John (17. 12. 2013). „Explaining G20 Summit Success”. G20 Information Centre. Munk School of Global Affairs, University of Toronto. Приступљено 7. 7. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  19. ^ а б "Who gets to rule the world". Sean Kilpatrick. Maclean's Magazine (Canada). 1 July 2010
  20. ^ а б в Ibbitson, John; Perkins, Tara (18. 6. 2010). „How Canada made the G20 happen”. The Globe and Mail. Приступљено 7. 7. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  21. ^ Thomas Axworthy. „"Eight is not enough at summit."”. Приступљено 16. 4. 2011. CS1 одржавање: Формат датума (веза) Toronto Star. 8 June 2007..
  22. ^ Wade 2009, стр. 553.

Литература

  • Cooper, Andrew F. (2011). „The G20 and Its Regional Critics: The Search for Inclusion”. Global Policy. 2 (2): 203—209. ISSN 1758-5899. doi:10.1111/j.1758-5899.2011.00081.x. 
  • Gilpin, Robert (2001). Global Political Economy: Understanding the International Economic Order. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-08676-7. 
  • Markwell, Donald (2006). John Maynard Keynes and International Relations: Economic Paths to War and Peace. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-829236-4. doi:10.1093/acprof:oso/9780198292364.001.0001. 
  • Wade, Robert (2009). „From Global Imbalances to Global Reorganisations”. Cambridge Journal of Economics. 33 (4): 539—562. ISSN 1464-3545. doi:10.1093/cje/bep032 Слободан приступ. 
  • Woods, Ngaire (2006). The Globalizers: The IMF, the World Bank, and Their BorrowersНеопходна слободна регистрација. Cornell Studies in Money. Ithaca, New York: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4424-1. JSTOR 10.7591/j.ctt1ffjpgn. 
  • Wouters, Jan; Van Kerckhoven, Sven (2011). „OECD and the G20: An Ever Closer Relationship” (PDF). George Washington International Law Review. 43 (2): 345—374. ISSN 1534-9977. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 8. 2017. г. Приступљено 7. 7. 2017. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  • Haas, Peter M. (1992). „Introduction: Epistemic Communities and International Policy Coordination” (PDF). International Organization. 46 (1): 1—35. ISSN 1531-5088. JSTOR 2706951. doi:10.1017/S0020818300001442. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 03. 2018. г. Приступљено 28. 08. 2021. 
  • Hajnal, Peter I. (2007). The G8 System and the G20: Evolution, Role and Documentation. Global Finance Series. Aldershot, England: Ashgate Publishing. ISBN 978-0-7546-4550-4. 
  • Kirton, John J. (2013). G20 Governance for a Globalized World. Global Finance Series. Abingdon, England: Routledge. ISBN 978-1-4094-2829-9. 
  • Reinalda, Bob; Verbeek, Bertjan, ур. (1998). Autonomous Policy Making by International Organizations. Routledge/ECPR Studies in European Political Science. 5. London: Routledge. ISBN 978-0-415-16486-3. 
  • Samans, Richard; Uzan, Marc; Lopez-Claros, Augusto, ур. (2007). The International Monetary System, the IMF and the G-20: A Great Transformation in the Making?. Basingstoke, England: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-52495-8. 
  • Firzli, Nicolas J. (2017). „G20 Nations Shifting the Trillions: Impact Investing, Green Infrastructure and Inclusive Growth” (PDF). Revue Analyse Financière. 64 (3): 15—18. 

Спољашње везе

Г20 индустријски развијених земаља на Викимедијиној остави.
  • Званични веб-сајт Измените ово на Википодацима
  • G20 website of the OECD
  • G20 Information Centre from the University of Toronto
  • A Guide To Committees, Groups, And Clubs from the International Monetary Fund
  • G20 Special Report from The Guardian
  • „G20 Special Report”. Inter Press Service. Архивирано из оригинала 12. 6. 2010. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  • The G20's role in the post-crisis world by FRIDE
  • The Group of Twenty—A History, 2007
  • Economics for Everyone: G20 – Gearing for Growth
  • п
  • р
  • у
Г20 индустријски развијених земаља
  • п
  • р
  • у
Лидери Г20 индустријски развијених земаља
  • п
  • р
  • у
Шефови држава Г20 индустријски развијених земаља
Нормативна контрола Уреди на Википодацима
Међународне
  • ISNI
  • VIAF
Државне
  • Француска
  • BnF подаци
  • Немачка
  • Израел
  • Сједињене Државе
  • Шведска
  • Летонија
Остале
  • Енциклопедија Британика
  • IdRef