Протести на Тјенанмену 1989.

Четворојунски инцидент
Део Кинеског демократског покрета 1989.
Време15. април 1989. (1989-04-15) — 4. јун 1989. (1989-06-04)
(1 месец, 2 недеље и 6 дана)
Место
Пекинг
400 градова у држави
Узрок • Смрт Хју Јеобанга
 • Економске реформе
 • Инфлација
 • Политичка корупција
 • Економски непотизам, (посебно у погледу Жао Цијангових и Денг Сјаопингових синова)
 • Изгледи за каријеру
 • Друштвени немир у Источној Европи
Исход

 • Појачавање вандредног стања у одређеним областима Пекинга извршено силом од 3. јуна 1989. (проглашено од 20. мај 1989. (1989-05-20) – 10. јануар 1990. (1990-01-10), 7 месеци и 3 недеље)
 • Десетине мртвих и стотине повређених од војног и полицијског особља (у немирима и несрећама)
 • Демонстранти (већином радници) и демонстранти барикадирали трупе Народноослободилачке армије и недужни цивили у околини упуцани од трупа НОА (већином 38. армија) на неколико места у Пекингу али изван трга Тјенанмен, стотине убијених, још више рањених
 • Непотврђени извештаји неколико изолованих смрти цивила у близини трга Тјенанмен
 • Демонстранти (већином студенти) се мирно повукли са трга Тјенанмен након преговора са НОА
 • Вође протеста и про-демократски активисти накнадно прогнани или осуђени
 • Демократски покрет забрањен
 • Жао Зијанг смењен
 • Ђанг Цемин унапређен
 • Економске санкције Запада и ембарго на увоз оружја НРК
 • Тржишне реформе одложене

 • Контрола медија појачана
 • Политичке реформе заустављене
Сукобљене стране
Комунистичка партија Кине
Кина Влада Народне Републике Кине
Народноослободилачка армија
Народна оружана милиција (без пушачке ватре)		 Универзитетски студенти
Радници у фабрикама
Интелектуалци
Анархисти и демонстранти
други
Команданти и вође
тврдолинијаши
 • Денг Сјаопинг
 • Ли Пенг
 • Јанг Шангкун
 • Јао Јилин
 • Ли Ђипинг
 • Чен Сјитонг
 • Чи Хаошин
 • Лиу Хуакинг
умерени
 • Жао Зијанг
 • Хју Кили
 • Бао Тонг
 • Ван Ли
 • Зу Чинксијан		 вође студената
 • Вуеркаикси
 • Чаи Линг
 • Ванг Дан
 • Фенг Конџ
 • Ли Лу
интелектуалци
 • Љу Сјаобо
 • Ванг Џунтао
 • Даи Ксинг
 • Ху Декијан
Жртве и губици
Укупно:
241 — 2.600 убијених
7.000 — 10.000 повређених

Протести на Тјенанмену уобичајено познати као Четвртојунски инцидент у кинеском језику,[1] биле су народне демонстрације[тражи се извор] предвођене студентима у Пекингу које су се одиграле у пролеће 1989. и задобиле широку подршку градских становника, откривајући дубоке подељености у кинеском државном руководству. Протести су били силом угушени од конзервативног државног руководства који су наредили војсци да примени ванредно стање у државној престоници.[2][3] Примена силе која је извршена од 3-4. јуна постала је позната као Масакр на Тјенанмену или Четвртојунски масакр, будући да су трупе са јуришним пушкама и тенковима нанеле хиљаде губитака [тражи се извор] ненаоружаним цивилима који су покушали да блокирају напредовање војске кроз трг Тјенанмен у срцу Пекинга, који су студенти демонстранти били окупирали на седам недеља. Опсег војне мобилизације и крвопролића које је резултовало били су преседан у пекиншкој историји, граду са богатом традицијом популарних протеста.[4]

Осудивши протесте као „контра-револуционарну побуну“, кинеска влада до данас забрањује да се о њима расправља у било ком облику или да се обележавају сећања на њих.[5][6] Због недостатка података из Кине, многи аспекти догађаја остали су непознати или непотврђени. Процене броја умрлих су у рангу од неколико стотина до неколико хиљада.[7]

Демонстранти су били изазвани у априлу 1989. смрћу некадашњег генералног секретара Комунистичке партије, Хуа Јаобанга, либералног реформисте, који је свргнут након што је изгубио у борби за превласт од конзервативаца око правца политичких и економских реформи.[8] Универзитетски студенти који су се кретали и окупили се на Тјенанмен тргу због жаљења за Хуом такође су изразили незадовољства око инфлације, ограничених изгледа за каријеру и корумпираности партијске елите.[9] Тражено је да влада буде одговорна, слобода штампе, говора и враћање радничке контроле над индустријом.[10][11] На врхунцу протеста, око милион људи је било окупљено на Тргу.[12]

Влада је на почетку заузела помирљив став према демонстрантима.[13] Штрајк глађу предвођен студентима обезбедио је подршку демонстрантима широм земље и протести су проширени на 400 градова до средине маја.[14] Напослетку, кинески врховни вођа Денг Сјаопинг и други партијски извршиоци одлучили су се на примену силе.[15] Партијске власти прогласиле су ванредно стање 20. маја, и покренули чак 300.000 војника у Пекинг.[14]

Након примене силе, влада је спровела бројна хапшења демонстраната и њихових подржаваоца, сузбијени су остали протести широм Кине, протерани су страни новинари и спроведена је стриктна контрола покривања догађаја у домаћој штампи. Полиција и унутрашње безбедносне снаге су појачане. Званичници који су гледали са симпатијама на протесте били су деградирани или суспендовани.[16] Жао Цијанг је свргнут у реконструкцији партијског руководства и њега је заменио Ђанг Цемин. Политичке реформе биле су у великој мери обустављене, а економске реформе нису настављене до јужне турнеје Денга Сјаопинга 1992.[17][18] Кинеска влада је, интернационално, оштро осуђена због примене силе против демонстраната. Владе западних држава наметнуле су економске санкције и ембарго на испоруку оружја.

Током 2011. Викиликс је објавио извештаје по којима кинески војници нису пуцали на демонстранте.[19]

Референце

  1. ^ Догађаји именовани по датуму у кинеском језику често су колоквијално именовани по броју у месецу и датуму, праћени типом догађаја. Тако је уобичајено кинеско име за строго кажњавање на протестима из 1989. („кин: 六四事件“), што је буквално (реч по реч) „Шест“ „четири“ „инцидент“ („六“ значи шест, „四“ значи „четири“ и „事件“ значи инцидент), што се односи на инцидент који се догодио Четвртог у шестом месецу, другим речима, „Четвртојунски инцидент“, што је уобичајени превод.
  2. ^ "The Gate of Heavenly Peace". Long Bow Group Inc. in collaboration with ITVpp. 1995. Retrieved 15 January 2012.
  3. ^ Zhao, Ziyang . "The origins of the 1989 Student Movement". Prisoner of the State: The Secret Journal of Premier Zhao Ziyang. Simon & Schuster.. 2009. ISBN 978-1-4391-4938-6.
  4. ^ Види Покрет 4. мај из 1919, Масакр 18. марта из 1926, Покрет 9. децембар из 1935 и Инцидент на Тјенанмену из 1976.
  5. ^ Vogel 2011, стр. 634
  6. ^ AFP (4 June 2009). "China tightens information controls for Tiananmen anniversary". The Age (Australia). Retrieved 3 November 2010.
  7. ^ Wong, Jan. Red China Blues. Random House. стр. 278—. 
  8. ^ Naughton 2007, стр. 99
  9. ^ Pan 2008, стр. 274
  10. ^ Nathan, Andrew J. (2001). „The Tiananmen Papers”. Foreign Affairs. Архивирано из оригинала 6. 7. 2004. г. Приступљено 3. 11. 2010. 
  11. ^ Tiananmen Square, 1989: The Declassified History; George Washington University
  12. ^ Zhao, D. p. 171
  13. ^ Saich 1990, стр. 121
  14. ^ а б Thomas 2006.
  15. ^ Miles, James (2 June 2009). "Tiananmen killings: Were the media right?". BBC News. Retrieved 15 January 2012.
  16. ^ Miles 1997, стр. 121–28.
  17. ^ -{"The Consequences of Tiananmen", Andrew J. Nathan.
  18. ^ Goodman, David S. G. (1994). Deng Xiaoping and the Chinese revolution. Psychology Press. стр. 112. ISBN 978-0-415-11252-9. 
  19. ^ Масакра није било („Политика”, 17. септембар 2016)

Литература

  • Miles, James A. R. (1997). The Legacy of Tiananmen: China in Disarray. University of Michigan Press. стр. 121—28. ISBN 978-0-472-08451-7. 
  • Naughton, Barry (2007). The Chinese Economy: Transitions And Growth. Mit Press. стр. 99—. ISBN 978-0-262-64064-0. 
  • Saich, Tony (1990). The Chinese People's Movement: Perspectives on Spring 1989. M.E. Sharpe. стр. 121—. ISBN 978-0-87332-746-6. 
  • Vogel, Ezra F. (2011). Deng Xiaoping and the Transformation of China. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-05544-5. 
  • Pan, Philip P. (2008). Out of Mao's Shadow: The Struggle for the Soul of a New China. Simon & Schuster. стр. 274. ISBN 978-1-4165-3705-2. 
  • Wong, Jan. Red China Blues. Random House. стр. 278. 
  • Binyan, Liu; Ruan Ming and Xu Gang (1989). Tell the World: What happened in China and Why. New York: Random House. ISBN 978-0-394-58370-9. OCLC 20392647. 
  • Black, George; Robin Munro (1993). Black Hands of Beijing: Lives of Defiance in China's Democracy Movement. New York: John Wiley. ISBN 978-0-471-57977-9. OCLC 243766880 27186722. 
  • Calhoun, Craig C.; Jeffrey N. Wasserstrom and Elizabeth Perry (Editors) (1994). „Science, Democracy, and the Politics of Identity”. Popular Protest and Political Culture in Modern China. Westview Press. стр. 140—7. ISBN 978-0-8133-2042-7. OCLC 30623957. CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)
  • Cunningham, Philip J. (2010). Tiananmen Moon: Inside the Chinese Student Uprising of 1989. Rowman & Littlefield Publishers, Inc. ISBN 978-0-7425-6673-6. 
  • Oksenberg, Michel; Sullivan, Lawrence R.; Lambert, Marc, ур. (1990). Beijing Spring, 1989: Confrontation and Conflict: The Basic Documents. Qiao Li. M.E. Sharpe. ISBN 978-0-7656-4057-4. Приступљено 2. 7. 2013. 
  • Salisbury, Harrison (1992). The New Emperors: China in the Era of Mao and Deng. New York: Avon. ISBN 978-0-380-72025-5. OCLC 28306886. 
  • Spence, Jonathan D. (1999). „Testing the Limits”. The Search for Modern China. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-97351-8. OCLC 39143093 59383489. 
  • Thomas, Antony (2006). The Tank Man (Video). PBS. Приступљено 2. 7. 2013. 
  • Wong, Jan (1997). Red China Blues: My Long March from Mao to Now (Trade paperback, 416 pages изд.). Doubleday. ISBN 978-0-385-48232-5. OCLC 37690446. 
  • "Deng Is Said to Have Backed Tiananmen Violence" article by Michael Wines and Andrew Jacobs in The New York Times 4 June 2010
  • Wu, Renhua (2009). 六四事件中的戒严部队 [Military Units Enforcing Martial Law During the June 4 Incident] (на језику: Chinese). Hong Kong: 真相出版社. ISBN 978-0-9823203-8-9. Архивирано из оригинала 17. 10. 2007. г. Приступљено 16. 7. 2013. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
  • Zhang, Liang (2001). Nathan, Andrew; Link, Perry, ур. The Tiananmen Papers. Public Affairs. ISBN 978-1-58648-122-3.  Review and synopsis of the book is in the journal Foreign Affairs at The Tiananmen Papers
  • Zhang, Liang (pseudonym) (2001). June Fourth: The True Story (на језику: Chinese). Xianggang: Ming jing chu ban she. ISBN 978-1-58648-122-3. OCLC 243498894 46859114 50791624 60716940. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)

Спољашње везе

Протести на Тјенанмену 1989. на Викимедијиној остави.
  • Капија рајског мира — документарац са трајањем играног филма и бројни архивски документи
  • Тајни снимци кинеског премијера критикујући строго кажњавање на Тјенанмену Архивирано на сајту Wayback Machine (15. новембар 2020) – Радио Француска интернационала
  • "The Tank Man", 2006 ПБС документарац
  • BBC's „Сведочећи Тјенанмен: Чишћење трга“ са исказима очевидаца Тјенанмена
  • Тјенанмен трг, 1989, Историја са скинутом ознаком поверљивости
  • Тјенанмен досијеи и видео-клипови (језик: француски)
  • п
  • р
  • у
1940-е
1950-е
1960-е
1970-е
1980-е
1990-еЗамрзнути сукоби
  • Абхазија
  • Јужна Осетија
  • Кина—Тајван
  • Кореја
  • Нагорно-Карабах
  • Придњестровље
  • Кинеско-индијски гранични спор
  • Спор о статусу Северног Борнеа
Спољна политика
Идеологије
Капитализам
Комунизам
Остало
ОрганизацијеПропаганда
Трке
Види још
39° 54′ 12″ N 116° 23′ 30″ E / 39.90333° С; 116.39167° И / 39.90333; 116.39167
Нормативна контрола Уреди на Википодацима
Међународне
  • FAST
Државне
  • Француска
  • BnF подаци
  • Немачка
  • Израел
  • Сједињене Државе
  • Јапан
  • Чешка
Остале
  • Енциклопедија Британика
  • NARA
  • IdRef