Патријарх српски Арсеније IV

Патријарх српски Арсеније IV
Патријарх српски Арсеније IV
Лични подаци
Датум рођења	1698.
Место рођења	Пећ, Османско царство
Датум смрти	18. јануар 1748.(1748-01-18) (49/50 год.)
Место смрти	Сремски Карловци, Хабзбуршка монархија
Архиепископ пећки и патријарх српски
Године	(1725-1737)
Претходник	Мојсије I
Наследник	Јоаникије III
Поглавар Карловачке митрополије
Године	(1737—1748)
Претходник	Викентије Јовановић
Наследник	Исаија Антоновић

Арсеније IV Јовановић Шакабента (Пећ, 1698 или 1699 — Сремски Карловци, 18. јануар 1748) био је архиепископ пећки и патријарх српски од 1725. до 1737. године^[1] а потом поглавар Карловачке митрополије од 1737.^[1] до 1748. године.^[2]

Биографија

Арсеније је пореклом из Бањана из села Шаке код Реновца, по чему су и добили презиме Шакабенте.^[3] Породица му је живела у Старом Влаху, где су били филурџије са баштином у селу Опаљенику. За његов успон пресудна је била помоћ имућног кнеза Братула Јанковића из Нове Вароши који га је узе под своје старање.^[4] Замонашио се као младић и врло рано (пре 1723) постао рашки митрополит. Патријарх Мојсије га је за живота одредио за свог наследника, па је Арсеније постао патријарх 1725. године.

Арсенија IV је, попут Арсенија III Чарнојевића, активно радио на ослобођењу Србије и српског народа од Турака, па се придружио аустријској војсци када је 1737. године избио нови аустро-турски рат. Са њим су се многи Срби и арбанашки Клименти ставили на страну Аустрије. Турци су га хтели живог "сажећи" (спалити) па је морао да се склони у Аустрију.^[5] Али, убрзо затим Аустрија доживљава пораз и Арсеније IV предводи другу велику сеобу Срба на север, у Угарску.

Након смрти карловачког митрополита Викентија, патријарх Арсеније IV постао је и администратор Карловачке митрополије. Царица Марија Терезија потврдила је 1741. године патријаршијско достојанство Арсенију IV и поставила га за духовног поглавара над целим српским свештенством и народом.

Арсеније IV је, на месту старе и скромне митрополијске резиденције у Карловцима, подигао нови двор (касније је изгорео у пожару - 1788) и семинар и капелу светог Трифуна, која је постојала све до подизања карловачке Саборне цркве.

Током живота у Аустрији, Арсенија IV није одржавао везе са патријархом Јоаникијем III кога су поставили Турци, али се бринуо о манастирима и црквама у Србији.

Патријарх Арсеније IV умро је јануара 1748. године у Карловцима. Сахрањен је у манастиру Крушедол.

Имао је брата Андрију и сестру Анђелију, удату за кнеза Атанасија Рашковића.^[4]

Види још

Референце

^ ^а ^б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 71. ISBN 86-331-2075-5.
^ Вуковић 1996, стр. 33-34.
^ М. С. Милојевић: Обшти лист Патријаршије Пећске, Гласник Српског ученог друштва књига XXXV. стр. 77.
^ ^а ^б Тричковић, Радмила (2013). Београдски пашалук 1687-1739. Београд: Службени гласник. стр. 381—383. ISBN 978-86-519-1782-3.
^ "Пештанско-будимски скоротеча", Будим 1842. године

Литература

Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до 20. века. Београд: Евро.
Грујић, Радослав (1913). „Писма пећских патријараха из другог и трећег деценија XVIII-тог века”. Споменик СКА. 51: 105—134.
Грујић, Радослав (1931). „Пећки патријарси и карловачки митрополити у 18 веку”. Гласник Историског друштва у Новом Саду. 4: 13—34, 224—240.
Кашић, Душан Љ. (1960). „Стање у Пећској патријаршији после емиграције патријарха Арсенија IV” (PDF). Богословље. 19 (1-2): 16—30.
Руварац, Иларион (1900). „Повеља патријарха Мојсеја дана рашком митрополиту Арсенију Јовановићу”. Споменик СКА. 38: 122.
Руварац, Иларион (1901). Рашки епископи и митрополити. Београд: Српска краљевска академија.
Самарџић, Радован (1986). „Српска црква у Турском царству 1690-1766”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 531—552.
Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. 2. Минхен: Искра.
Шулетић, Небојша (2021). „Именовања пећких патријараха (1691-1766)” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 104: 51—71.

Спољашње везе

Веронаука: Арсеније IV Јовановић Шакабента

-	митрополит рашки 1718 — 1725	Јефтимије Дамјановић
Мојсије I	архиепископ пећки и патријарх српски 1725 — 1737	Јоаникије III
Вићентије Јовановић	Поглавар Карловачке митрополије 1737 — 1748	Исаија Антоновић

Поглавари Српске православне цркве

Архиепископи

1219—1346.	Сава I Арсеније I Сава II Данило I Јоаникије I Јевстатије I Јаков Јевстатије II Сава III Никодим I Данило II Јоаникије II

Патријарси

1346—1463.	Јоаникије II Сава IV Јефрем Спиридон Данило III Сава V Данило IV Кирило I Никон Теофан Никодим II Арсеније II Павле I
1557—1766.	Макарије Антоније Герасим Саватије Јеротеј Филип Јован Пајсије I Гаврило I Максим Арсеније III Калиник I Атанасије I Мојсије I Арсеније IV Јоаникије III Атанасије II Гаврило II Гаврило III Вићентије I Пајсије II Гаврило IV Кирило II Василије I Калиник II

1346—1463.

1557—1766.

Карловачки митрополити¹

Карловачки митрополити 1690—1726.	Арсеније III Исаија Софроније Вићентије
Београдски митрополит 1718—1726.	Мојсије
Београдско-карловачки митрополити 1726—1739.	Мојсије Вићентије Арсеније IV
Карловачки архиепископи и митрополити 1739—1920.	Арсеније IV Исаија Павле Јован Вићентије Мојсије Стефан Стефан Јосиф Самуило Прокопије Герман Георгије Лукијан

Београдски митрополити

1831—1920.	Мелентије Петар Михаило (I пут) Теодосије Михаило (II пут) Инокентије Димитрије

Цетињски митрополити

1766—1920.	Сава Арсеније Петар I Петар II Никанор Иларион II Висарион Митрофан

Патријарси²

од 1920.	Димитрије Варнава Гаврило V Викентије II Герман Павле Иринеј Порфирије

¹ У појединим периодима носила име Београдско-карловачка. Карловачка патријаршија под таквим именом била је канонски непризната.
² Обнављање партријашије 1920. године уједињењем три митрополије (Карловачке, Београдске и Цетињске) са осталим епархијама.